Данас, 15. септембра у Републици Српској и Републици Србији обиљежава се Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Петнаести септембар је важан дан у историји српског народа, дан када се сјећамо јуначког пробоја Солунског фронта у Првом свјетском рату и зато је изабран за обиљежавање ових важних тековина које су српском народу синоним слободе и независности.
„ Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?“
О српском јединству и слободи и о јуначкој прошлости српског народа – могао би да буде одговор на ове стихове Лазе Костића.
Имамо много разлога да славимо своју историју, али и обавезу да будемо посвећени стварању љепше и сигурније будућности под окриљем слободе и јединства српског народа за које су се одувијек борили наши преци.
Ниједан други народ, учесник Великог рата, није тако скупо платио своју слободу као српски народ. Велики рат је почео као обрачун Аустроугарске са Србијом, српским националним покретом и идејом окупљања Јужних Словена у једну државу. Главни удар аустроугарске војске дошао је са запада, из Босне. Велика битка за планину Цер средином августа 1914. године завршена је српском побједом. Српском војском командовао је генерал Степа Степановић, касније унапријеђен у чин војводе.
Децембра исте године одиграла се битка на планини Сувобор, позната као Колубарска битка. Окончана је успјешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске. У тренутку када је цијели свијет очекивао вијести о њеној капитулацији, Србија је била ослобођена. Живојин Мишић је, као и Степа, заслужено унапријеђен у војводу. Тако је прве године рата Србија потукла аустроугарску војску, али наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом.
Послије пада Београда, не желећи да се преда, српска војска од око 300 000 војника била је принуђена на повлачење преко Албаније. Повлачење преко, снијегом заметених, планина, без хране и топле одјеће, названо је „ Голгота Србије“. Након опоравка на Крфу, српска војска је пребачена на Солунски фронт гдје већ 1916. године биљежи успјехе, да би 1918. године са другим савезничким снагама учествовала у пробијању Солунског фронта.
Велика голгота у Првом свјетском рату изњедрила је много јунака. Поред краља Петра, Живојина Мишића, Степе Степановића, Радомира Путника, Петра Бојовића и многих других, ту су и бројне српске хероине попут Милунке Савић, жене-вијника са највише одликовања у историји ратовања.
Историја памти бројна страдања српског народа у ратовима, на стратиштима и у логорима све до посљедњег Грађанског рата када је створена и Република Српска са својим државним симболима које чине амблем, застава и химна:
„ Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Горд и пркосан је мој завичај….“
Дан српског јединства, слободе и националне заставе у Републици Српској и Републици Србији треба увијек да нас подсјети на то да су границе које нас дијеле занемариве у односу на оно што нас уједињује, а под нашом тробојком уједињује нас славна прошлост, српски језик и наше писмо ћирилица, култура, вјера, наше Светосавље, духовност, традиција и многе значајне личности, кроз историју и данас, које су у разним областима дале и дају свој допринос стварању и очувању јединства и слободе нашег народа.
Не желећи зло другима, своју слободу и јединство треба да његујемо и љубоморно чувамо и ма гдје били увијек треба да знамо ко смо и гдје припадамо.
Наш великан Никола Тесла је давне 1892. у свом говору студентима Велике школе у Београду рекао:
„Ja сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу српства у свијету.“
Нека нам је срећан Дан српског јединства, слободе и националне застава уз стихове Алексе Шантића:
„ И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште“.
Живјели!
